Ranko

ROĐEN JE 3. APRILA 1943. GODINE. DETINJSTVO PROVODI U TROGIRU, ŠKOLOVANJE OBAVLJA U ZAGREBU, PROPUTOVAO SVETOM. 1972. SE DEFINITIVNO NASTANJUJE U BEOGRADU. PO NACIONALNOSTI ČOVEK S MORA, PO STRANAČKOJ PRIPADNOSTI FILMOFAN PO ZANIMANJU CRITICUS VULGARIS, PO UBEĐENJU ALTERNATIVAC, A PO STATUSU SLOBODNJAK ODNOSNO MARGINALAC. OD 1961. PIŠE I OBJAVLJUJE MANJE I VEĆE SASTAVE O FILMU, KINO-ANIMACIJI, STRIPU, FANTASTICI, TELEVIZIJI, GLUMI I GLUMCIMA.

VERUJE U PRAVO NA SOPSTVENI IZBOR I U ŽIVOT DO SMRTI.

 

 

 

Osvrnemo li se za trenutak, čitav ovaj prohod kroz lavirintični ikonostas knjiške i bioskopske fantastike može nam se učiniti kao plodno hodočašće kroz neke druge prostore i drukčiji temporalni raster: kroz prostore bliske našim, ovozemaljskim, kroz vremena takođe ponekad nalik našem, svetovnom – a opet, sve to urazličeno, od ustaljenih i spoznatih dimenzija definitivno odmaknuto

Kao da pri takvom duhovnom putešestviju oko sebe i za sobom otkrivamo ili razaznajemo mape neke pomaknute, alternativne geografije… Kao da ovakvom prilikom zaranjamo u struju neke alternativne, fikcijske hronologije odnosno preistorije čovečanstva… Nešto skoro nalik junacima romana Tomorrow Revealed iz 1958. Johna Atkinsa, koji će na temelju knjiga H. G.Wellsa, Huxleyja, Orwella, Bradburyja, Van Vogta i sličnih, uzimajući ih zdravo za gotovo, rekonstruisati zemaljsko i svemirsko postojanje homosapiensa sasvim nezavisno (i koliko uzbudljivije!) od podataka što ih nude „pravi“ atlasi i odistinski istorijski spisi. Na takvim alternativnim mapama postoje, naravno, mnogi naši stvarnosni lokaliteti: ali tu je Pariz, za nas važan po deduktivnim miraklima C. Augustea Dupina, po pasijama Quasimodoa i Erika Fantoma, po orgijama svemoćnog Fantômasa i po holografskim priviđenjima Stéphena Orlaca; pa je tu London, nezaobilazan po bitkama Sherlocka Holmesa i doktora Moriartyja, detektiva Naylanda Smitha i dijaboličnog Fu Manchua, po jeretičkim opitima Henryja Jekylla i ponoćnim skitnjama vukodlaka Bertranda Cailleta; onda je tu Berlin, ubeležen po doktoru Mabuseu; Petrograd, po grofici Ani Fedotovnoj i zlosrećnom Hermannu; Prag po rabinu Loewu i njegovom Golemu, a New York – po biografiji Rosemary Woodhouse, te po King Kongovim planinarenjima do kupole Empire State Buildinga… Na takvim alternativnim kartama krupno se upisuju i znatno manja mesta: Ingolstadt – gde studiraju doktori Faustus i Frankenstein, Courtempierre – s grobnicom Marguerite Chopin, Holstenwall – s vašarskom šatrom doktora Caligarija, Bistritz – kao stanica na putu do Draculinog zamka u Karpatima… Tu je i Afrika s tajnama Opara, Tarzanove večne mladosti i Ayeshine besmrtnosti; Azija kao kolevka Aladina i Sindbada Moreplovca; Južna Amerika s visoravnima profesora Challengera; Evropa kao luka iz koje se otiskuju brodovi Lemuela Gullivera, lorda Greystokea i smelih lovaca na Snarka; Severna Amerika s hordama Poeovih mučenika i Lovecraftovih mutanata, uz to i s najvećom fabrikom oslikovljenih snova u istoriji ljudskog roda… Između kontinenata, na neznanim geografskim širinama i dužinama, rasuto je tajanstveno ostrvlje doktora Moreaua i grofa Zaroffa, Lilliput i Brobdingnag, Kirkine stene i Skull Island crnog kralja Konga, Aepyornisov atol oko kojeg roni Nemoov Nautilus… Tu je umnožena Atlantida, čas na okeanskom dnu, čas u vrelom afričkom pesku… Ispod Zemljine kore šire se Carrollov Wonderland i Burroughsov Pellucidar te putuju Verneovi istraživači vulkana, u gornjim regijama atmosfere obitavaju nevidljivci Mauricea Renarda, a sva sila paralelnih svetova oslonjena je o zidove zemaljskog čuna, od Alisine Zemlje ogledala, preko Slumberlanda malog Nemoa i Lovecraftovih Zemalja sna, do Moorcockovih Planova i Farmerove piramidalne scenografije Stvaralaca univerzuma… Alternativne mape obuhvataju sve postojeće, od zemaljskih kuća (Usher, Malpertuis, Bramford, Overlook…), ulica (Rue Morgue, Baker Street…) i gradova, onda mora, zemalja i kontinenata, do pejzaža i žitelja Meseca, Marsa, Venere, Tatooinea, Trantora, Alderaana, Sitha ili Yavina, preko Lucasove Galaktičke imperije i Asimovljeve Zadužbine, do najširih kosmičkih pustopoljina te njihovih urođenika, posetilaca i brodolomnika, da i ne nabrajamo sve važne Zvezdane kapije, Pukotine u prostoru i vremenu ili Međudimenzionalne koridore što vode sve dalje ili sve bliže, u zavisnosti od tačke s koje posmatramo… Po tim neomitološkim i novobajkovitim interspacijalnim rasponima sevaju pak poput munja različita doba i epohe, drukčiji i često disparatni naboji iz vatrometa boga Hronosa, stapajući se polako u jedinstvenu multitemporalnu magmu, gde Noa iz razdoblja potopa domahuje Rotwangu iz futurističkog Metropolisa, Odisejev se brod mimoilazi s raketom astronauta Flasha Gordona, dok vampiri, mumije i zombiji druguju sa svim vrstama malih zelenih… ONO GORE ISTO JE KAO OVO DOLE, nisu nam bez razloga signalizirali alhemičari. Postoje atlasi, hronike i enciklopedije te alternativne realnosti, ali ih mi obično prelistavamo bez poimanja njihove stvarne važnosti.

Alternativna fikcijska geografija i alternativna fikcijska hronologija čovečanstva prepliću se tako unutar grandioznog i sveobuhvatnog PROJEKTA UTOPIJSKE VIZIJE, jednog bitno pomaknutog modela bivanja i poimanja: unutar koordinata faktičkog čovekovog sveta i razvitka, poput rupica u siru, tačnije – kao zlatne ribice u magičnoj prostorno‑vremenskoj mreži javljaju se neizbrojivi drugi svetovi i drugačiji evolucijski ciklusi. Baš kao pri dvostrukoj ekspoziciji na bioskopskom platnu, sve postoji nalik na transparentnu, simultano umnogostručenu viziju lavirinta kojem nema ni dna ni kraja. A reč je o stvaralački krajnje ostrašćenom i totalno SUBVERZIVNOM PROJEKTU, jer šireći, dubeći i prevazilazeći dati raspon našeg spoljašnjeg sveta i bivstvovanja, kazuje i dokazuje koliko je takozvano „stvarno“ nesavršeno i nedovoljno, te gradi savršenije, zamamnije, valjanije realnosti i univerzume. Što uvek (sa opravdanim razlogom!) gnevi i zemaljske vlastodršce i nebeske supervizore ovog sveta i bivanja. Gnevi još sve bližnje, spremne da se priključe verovanju u razliku i udaljenost takozvanog „stvarnog“ od „nadstvarnog“, takozvanog „objektivnog“ od onoga što zovemo „subjektivnim“. Gnevi sve koji se ishodišnom zlatnom dobu i viziji panbiotičkog univerzuma podsmehuju kao iluziji iz šarlatanskog šešira ili tlapnji iz prababinog spomenara…

Po jednom od najzanimljivijih tumačenja, umetnost u celini nastala je da izrazi potrebu za dopunom, korekcijom i melioracijom „postojećeg“. Te je stoga i ograničeno i odviše lako tumačiti je tek kao izraz onoga što „postoji“; ona, naime, izražava sve što „postojećem“ nedostaje, naročito ako (što je dosta vekova u modi) „postojeće“ svedemo na takozvano „objektivno postojeće“. Pogotovo se to odnosi na takozvanu „fantastičnu“ umetnost. Pogotovo kada lažno suprotstavimo takozvanoj „realističkoj“ umetnosti. A ta „fantastična umetnost“, u stvari, bavi se veoma stvarnim i krupnim zadatkom – da čuva i menjajući obnavlja zaumno blago celog ljudskog roda, potvrđujući i šireći riznicu večitih praslika stalno novim nizovima konkretnih slika-poruka. Reč je o arhetipovima (ono što Freud zove „arhaični ostaci“, a Jung „simboličke slike“, „kolektivne slike“ i „iskonske slike“), o kolektivnoj podsvesti (po Jungu „deo psihe koji zadržava i prenosi zajedničko psihološko nasleđe čovečanstva“), dakle o genetičkoj vezanosti za suštinu. Reč je o titanskom PLANU i PROCESU što traje ODISKONA: najpre pripovedanjima prenošenim od usta do usta i s kolena na koleno, potom zapisivanjima ispripovedanog i pisanjem vlastitih pripovesti, onda filmskim beleženjem i variranjem davnih priča, motiva i za njih skrojenih junaka. Suština je pak u težnji da se naspram jednog sveta, jednog reda stvari, jednog boga i jednoga „ja“ iskopaju i obelodane sve druge mogućnosti svake od takvih kategorija. Ono što nespretno zovemo „fantastičnim“ u stvari je prirodno i neizbežno traganje za drugim svetovima, drugim bogovima, drugim kosmosima i drugim‑ja, koji se u svima i u svakom od nas kriju, arhetipski urezani i genetski nasleđeni, stoga obavezujući, nezaobilazni. I zanavek dosuđeni.

Svedemo li je na temeljne beočuge, takozvana „fantastika“ razotkriva se kao duhovna diverzija od tri vezana ikonografska motiva. Prvi je motiv ODLASKA, napuštanja ovog sveta i njegovih koordinata, motiv MALOG ili VELIKOG PUTOVANJA, kao izraz protesta i odbijanja da se večno ostane u krugu istog dekora i usuda. Sledeći je motiv DRUGOG SVETA što ga na tom putu otkrivamo: prostor KOŠMARNOG MIKROKOSMOSA ili ZVEZDANOG MAKROKOSMOSA, u kojima se odvija MAGIJSKA i MITSKA faza čovekovog duhovnog egzodusa. Treći je motiv DRUGOG JA, do kojeg istim putešestvijem stižemo, DEMONSKOG ili BOŽANSKOG ALTER-EGA, ljudski nadljudskog ili nadljudski ljudskog, motiv ČUDOVIŠTA, PAKLENOG ili NEBESKOG bića.

Kroz svaki od tih slikovitih motiva viri pak po jedan kristalni arhetip. Najpre arhetip VEČITOG LUTALICE i STALNE POTRAGE za VIZIJOM koja mu je dosuđena: znak posvećenog, ODABRANOG ČOVEKA kao utelovljenog nemira, jeretičke radoznalosti i neutažive težnje za nedostižnim. Potom arhetip OBEĆANE ZEMLJE i njene NEIZVESNE LOKACIJE unutar prostorno‑vremenskog lavirinta: znak posvećenog, ODABRANOG PREDELA kao materijalizovanog sna o krajnostima iz genetskog sećanja, o izgubljenoj belini raja i stečenom crnilu pakla, o sivoći zemaljskog čistilišta iz kog valja ići drugde. Konačno, arhetip DVOJNIKA i MASKE koja tog ISKONSKOG PARTNERA pravi različitim i fatalnijim od odraza u vodi i u ogledalu, maske čas strašne, čas uzvišene, što dvojnika, poput glumca u antičkom pozorištu, čini živim manekenom ličnoga i opšteg usuda; znak posvećene, ODABRANE DUŠE, kristalisan od njenih tamnih i svetlijih sijanja.

Otud i dva osnovna modela putovanja i samosaznanja. Prvo „horror“, potomak bajke, izraz magijskog principa i drame sužene svesti, prostor postojanja prelomljen kroz prizmu čovekove psihe: motiv MALOG PUTOVANJA kojim se stiže u KOŠMARNI MIKROKOSMOS, do DEMONSKOG DRUGOG‑JA kao projekcija IDA. Drugo „science fiction“, dete mita, izraz mitskog principa i epopeje proširene svesti, čovek bačen u beskrajni prostor; motiv VELIKOG PUTOVANJA kojim se stiže do ZVEZDANOG MAKROKOSMOSA i DEMIJURŠKOG DRUGOG-JA kao projekcije SUPER-EGA.

Što nije drugo do večito sučeljavanje i nadmetanje ljudskog stvora sa silama sopstvenog bića, od kojih ga jedna vuče NAZAD, DOLE, druga goni NAPRED, GORE. Prvu silu Jung naziva SENKOM: Suočavanje sa senkom, onom mračnom polovinom duše, koje se čovek oduvek rešavao projekcijom (Psychologie und Alchemie). Drugu silu Paracelsus zove ASTRALNIM TELOM: Astralno telo čovekovo može biti projektovano van fizičkog tela pomoću imaginacije i može delovati na daljinu sa određenim ciljem. Nijedno mesto nije za to suviše udaljeno… (De virtute imaginativa). SENOVITO TELO jeste vertikalna osovina našeg „fantastičnog“ ikonostasa; ASTRALNO TELO njegova je horizontala. Svaka nudi rojeve značenjskih kristalizacija i ikonografskih otelovljenja. SENKA čuči u vitezu tame, besmrtnom vampiru, ljubavniku što se uspravan i nepomičan o ponoći javlja na balkonu lepojkine spavaonice, baš prava senka, silueta u kontralihtu… SENKA viri iz Frankensteinovog androida dok se poput crne lutke tetura kamenitim uličicama gradića izniklog oko vlastelinskog zamka, onda iz glinenog Golema na izletu kroz vedute starodrevnog Praga… SENKA urla iz ralja vukodlaka, iz neme truleži mumijina lica, kroz masku nakaznog Erika, kroz automatske pokrete nesvesnih zombija… SENKA se nazire kroz prilike Quasimodoa i Ane Fedotovne, Carmille i Alraune, kroz Zaroffa i titanskog majmuna, do Normana Batesa i Andrewa Woodhousea sa sedefnim kandžama… ASTRALNO TELO pak jednakom učestalošću poprima ljudsko obličje, te se tada zove Noa, Jason, Herkul, Heraklo, Odisej, Gulliver, Sindbad, Faust, Frankenstein, Münchhausen, Pepeljuga, Alisa, Sherlock Holmes, Tarzan ili astronaut Bowman…

Ponekad se SENOVITO i ASTRALNO TELO spoje u JEDNO, naročito na terenu „mešanog“, graničnog žanra pod nazivom „heroic fantasy“ ili „swords and sorcellry“ (po naški – „mačevi i vračevi“), fantazmagorične „međusfere“, zapravo moderne chanson de geste u kojoj se idealna magija sukobljava sa idealnom naukom, mač i čarobni štapić se bratime s laserom i svemirskim brodovima, a zaboravljena pradavnina s nemerljivom budućnošću stapa se u jedinstvenu ekstratemporalnu leguru. Najmlađi je to i najizazovniji ciklus poetske fikcije, jer psihološku sondu „horrora“ (ukorenjenu u atavističkim ambisima, u zajedničkoj genetskoj kosturnici) i tehnološku sondu „science fictiona“ (oslonjenu o utopijske projekcije i čežnju za zvezdama) upliće u nov, „interdisciplinarni“ fikcijski organizam. Takav je onda vilinski vetrogonja Jhary iz romana Kraljevi mačeva, 1971, Michaela Moorcocka, sjajan primer univerzalne i svevremenske egzistencije takvih entiteta. Ja sam putnik neobične vrste. Sudbina me premešta po svim vremenima i svim Planovima… Sudba mi je u tom da ponekad izgledam kao određeni junak, kao deo nekog drugog čoveka ili kao deo grupe ljudi koji zajedno sačinjavaju jednog jedinstvenog velikog junaka. Tkivo naših ličnosti raznose svemirom mnogi vetrovi… Čuo sam teoriju koja kaže da su svi smrtnici delići jedne kosmičke ličnosti, da mnogi veruju kako i bogovi pripadaju toj ličnosti, te da su svi Planovi postojanja, svi vekovi koji nailaze i nestaju samo jednostavne zamisli tog kosmičkog duha, različiti komadići njegove osobnosti… Video sam prošlost i budućnost. Posetio sam mnoge sisteme i naučio da vreme ne postoji, a da je prostor iluzija… Ne sećam se da sam došao na svet i ne nameravam umreti u uobičajenom smislu reči… Ukoliko odnekud potičem, biće iz Tanelorna… – Ali Tanelorn je mit! – Sva mesta su mitovi na nekom drugom mestu…

Takav je i nekromant Merlin iz filma Excalibur, 1980, Johna Boormana, večiti kosmički duh za trenutak materijalizovan u ljudskoj formi da pomogne zemaljskom dvonošcu u prelomnoj fazi njegovog lutanja, kad zlatno doba skončava i raspada se panbiotički model univerzuma, kad majka Priroda gubi snagu sveprisutnog Zmaja, kad kosmološka vizija reterira pred antropološkom vizijom, te kada (po Ivanu Fochtu) „beskonačni kosmos, koji nema granice, dobija izmišljeno središte, čoveka, a interes se okreće prema specifično ljudskoj, psihološko-etičko-antropološkoj problematici“. Ceo taj legendarni ciklus kazuje se putem nekoliko Merlinovih replika. Svemoćni mač skovan je kad svet još beše mlad. Kada su ptica, i zver, i cvet sa čovekom činili jedno i kada je smrt bila samo san… Oko tebe je Zmaj. Toliko snažan da će te – sagledaš li ga celog – spaliti i pretvoriti u pepeo. On je svuda, on je sve što postoji. Njegove krljušti sijaju na kori stabala. Urla jače od vetra. A dugim repom para poput munje… No, sudbina čoveka je da zaboravlja. Za bića naše vrste dani su odbrojani. Jedini pravi bog rasterao je društvo starih bogova. Šumski i rečni duhovi tonu u ćutanje. Tako to ide. To je udes čoveka i univerzuma… Moji dani su istekli. Nekadašnji bogovi zauvek odoše. Došao je čas ljudi. Više me nećeš videti. Ima drugih svetova, a ovaj je za mene mrtav…

Takav je Prothall, sin Dwillianov, iz romana Lord Foul’s Bane, 1977, High Lord u paralelnoj Zemlji koju gubavac Thomas Covenant posećuje u ciklusu od šest knjiga Stephena Donaldsona. Pitaš da li poštujemo stabla. Naravno. Ona su živa, a Moć Zemlje počiva u svemu živom, u svakom kamenu i grumenu, i vodi, i drvetu. Znaš da mi služimo toj Moći. Brinemo o životu Zemlje. Moć Zemlje pojavljuje se u mnogim oblicima između drveta i kamena. Kamen je temelj sveta, a po našem saznanju, taj oblik Moći nije sebe svestan. S drvetom je drukčije…

Takav je i vitez reda Jedi pod imenom Ben (Obi‑Wan) Kenobi iz filma Zvezdani ratovi, 1977, Georgea Lucasa, plemeniti ratnik neomitološkog zlatnog do‑ ba („Pre mnogo godina, daleko, daleko u galaksiji…“), koje među najrazličitijim svemirskim žiteljima i putnicima uspostavlja novu formu panbiotičkog jedinstva, ogromnog životnog i duhovnog „energetskog polja“ otvorenog svakoj postojećoj i zamislivoj vrsti… Ono što Merlin zove Zmajem, a što je za Prothalla Moć, za Bena je Snaga. SNAGA je to što Jediju daje moć. To je polje energije stvoreno od svih živih bića. Ono nas okružuje i prožima, ono galaksiju povezuje u celinu… Možeš osetiti SNAGU kako struji kroz tebe. Ona kontroliše naša dela, ali se i pokorava našim za‑ htevima. Ostavi svoje svesno ja i prepusti se instinktu. SNAGA će uvek biti s tobom!

Takav je i John Carver/Howland iz romana Atlantida, 1988, Borislava Pekića, pravi čovek, Atlantiđanin, u svetu lažnih ljudi i pogrešno odabranog smera. Pod višestrukim naslagama materije i njene istorije, duboko u njemu još deluje mutno sećanje vrste na zlatna vremena, u kojima su oblik i njegov sadržaj, predmet i njegova svrha živeli u miru prirodne zajednice; kad je pod korom drveća, u društvu insekata, čučalo bratstvo njihovih domaćih duhova, otiskivale se noću od kuće i, uzimajući oblik sove ili druge noćne životinje, na raskršćima plašilo putnike; kad je nad svakom vodom bdela vila čuvarica, a brda pod punim mesecom odjekivala od nečujnog kola izvorskih čarobnica; kada su zemljom, predvođena velikim Panom, jedinim besmrtnikom koji je umro, lutala čudna bića koja su svoje likove pozajmljivala iz jave, a moći uzimala iz sna; kada je svaki kamen bio nastanjen životom i bio mrtav za one koji su bili prokleti da veruju samo u stvarnost… Ravnoteža duhovnog i materijalnog, duše i tela, davno je poremećena. Pogrešan način života narušio je jedinstvo čovekove primarne prirode, razbio harmoniju bića, nasilno razdvojio njegovu sadržinu od forme, ono što su Heleni zvali duhom i telom, za čije su se jedinstvo svojom mišlju zalagali, a životom ga uništavali. Iz tog života istekao je duh, kao što je istekla voda iz krčaga što ga je na vatru izlivao indijanski vodolija njegovih utvara. Materija je okružila ljudsko telo, nalik na praznu ljušturu, na vlastite oblike, na imitaciju svoje mrtve prirode. Rukotvorine su ponavljale prazninu ljudskog bića. Iako, u načelu, stvaran, jer je bio vidljiv, opipljiv, svet je, baš zbog toga što je ostao prazan, postao privid. Nešto što ništa ne sadrži, nije ništa…

Upravo o tome razmišlja Jung 1964. u tekstu Pristup nesvesnom. Kako naučno shvatanje raste, tako se naš svet dehumanizuje. Čovek se u svetu oseća usamljen, jer više nije povezan s prirodom, jer je izgubio „nesvesno jedinstvo“ s prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolička značenja. Grom više nije glas srditog boga, niti je munja njegova osvetnička strela. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije čovekov životni princip, nijedna zmija ne otelovljuje mudrost, nijedna pećina nije prebivalište velikog demona. Nikakvi glasovi ne zbore više čoveku iz kamenja, biljaka i životinja, niti im se on obraća verujući da ga mogu čuti. Nestalo je njegovog dodira s prirodom, a time i neizmerne emotivne energije koju je ta simbolička povezanost pružala. Taj ogromni gubitak nadoknađuju simboli naših snova. Oni obelodanjuju našu izvornu prirodu – njene nagone i posebno mišljenje. No oni, nažalost, iskazuju svoje sadržaje jezikom prirode koja nam je tuđa i nerazumljiva. Zato valja da je pretočimo u razumske izraze i pojmove modernog govora koji se oslobodio primitivnih smetnji – naročito mistične povezanosti sa stvarima koje opisuje. Kada danas govorimo o duhovima i drugim utvarama, više ih ne zazivamo. Nema više ni snage niti slave u tim nekad tako moćnim rečima. Prestali smo da verujemo u čarobne formule; preostalo je još malo tabua i ograničenja; naš svet kao da je izlečen od svih „praznovernih“ svetinja, kao što su veštice, čarobnjaci i đavoli, da i ne pominjemo vukodlake, vampire, šumske duhove i sva druga neobična bića koja su nastanjivala drevne gajeve… Pa ipak, čini se da ono što zovemo nesvesnim delom naše ličnosti još uvek čuva primitivna obeležja koja behu deo izvornog duha. Simboli snova neprestano se obraćaju baš tim obeležjima, pa izgleda kao da nesvesno nastoji da vrati sve one stare elemente kojih se duh oslobađao tokom razvitka – iluzije, fantazme, arhaične misaone oblike, osnovne nagone… Zlatno doba, s Merlinovim Zmajem, Protallovom Moći i Benovom Snagom, još uvek čuči duboko u našim snovima: odnekud ih takozvana „fantastika“ izvlači u takozvanu „stvarnost“. Od snova je, dakle, sačinjeno naše iskonsko IMAGINATIVNO TELO.

SENOVITO TELO znak je sablasnog Harona, onoga što duše pokojnika prevozi između svetova. ASTRALNO TELO znamenje je drskog Prometeja, onog što uzima vatru s nebesa i njome prosvetljava čovečanski mravinjak. A takozvana „fantastika“ od svog prirodnog, iskonskog, zlatnog duhovnog totaliteta, pa do današnjeg izolovanog i neprirodnog, razmrvljenog, bronzanog materijalnog ostatka, nije ništa drugo do samoodržanje nazora starijeg no što su sve podele na „objektivno“ i „subjektivno“, „stvarno“ i „nestvarno“, „postojeće“ i „nepostojeće“; praostatak – survival – doba i iskustva u kojem takve „krajnosti“ behu jedno celo. IMAGINATIVNO TELO, ta naša još uvek živa nesvesna memorija, snoviđajna projekcija zlatnog doba, odiseja od JA, materijalno zaglavljenog, do DRUGOG JA, duhovno oslobođenog, taj skroviti duševni korpus koji u „fantastičnom“ još uvek prepoznaje prirodno i otkriva stvarno, jeste stoga amblem večito delatnog, neumornog Sizifa: i onog mitskog (koji stalno, prividno uzalud, obavlja isti posao) i onog camusovskog (koji to radi radujući se sebi i okolnom svetu). To što loše i netačno zovemo „fantastičnim“, zapravo je pesma srećnog, osvešćenog Sizifa: onog koji nas „poučava višoj vernosti, vernosti što negira bogove i podiže stene“, onoga koji „veruje da sve jeste dobro“, kome se „ovaj svet, odsad bez gospodara, ne čini ni jalovim ni ništavnim“, jer „svaka mrvica kamena, svaki kristalni blesak planine pune noći, čini sam za sebe jedan poseban svet“. Stoga: Sama bitka da se stigne do vrhunca dovoljna je za ispunjenje ljudskog srca. Valja nam upoznati Sizifa, zamisliti ga srećnim…, poručuje Albert Camus. Svaki taj KRISTALNI BLESAK PLANINE PUNE NOĆI po jedan je ZLATNI ARHETIP sačuvan u materici od snova, zakopan duboko ali dohvatno u našem kolektivnom sećanju.

Te tako odiskona – uvek isto, stalno na nov način. Noa posred pustoši pučine, Argonauti u potrazi za zlatnim runom ili Atlantidom, Dracula na tragu noćne besmrtnosti, Zver i Lepotica u beskrajnom zagrljaju, Alisa u šetnji od čuda do čuda, Bowman u preletu od zvezde do zvezde… Otuda galaksije arhetipskih slika, prekaljene u kovačnicama što nikad svoj oganj ne gase. Otuda film današnjice uzastopnim prepričavanjima mora da nastavi davne struje: ponajpre usmene, s kolena na koleno brušene predaje, potom zapisane, stalnoj meni otete književnosti. Sto vampira, sto Frankensteina, sto varijanti mumijskog ili vukodlakovog juriša; nema jednog pravog, stalno je tek regenerisanje i reinkarniranje urezanog arhetipa, genetske praslike, ishodišnog zapisa na matrici zajedničkog pamćenja. Steven Spielberg s pravom tvrdi: Nema dobrih i loših pisaca, dobrih i loših reditelja! Postoje samo dobri i loši pripovedači! Otud mnoštvo volšebnih Nedođija, sve jednako istinitih i čoveku vrednih, nijedna konačna – nijedna zaključna. Otud uvek nove Odiseje, putovanja u svakakvim pravcima, ka neznanim kopnima. Otuda tolika Čudovišta – za celu jednu nepreglednu, uzvišenu galeriju.

Ove slike očaravaju. Odiseje mame. Nedođije dozivaju. Čudovišta opominju. No njih se ne treba plašiti. Valja ih voleti. Jer ona su, prema mudrosti Bardoa Thödola, iz unutrašnjosti tvog sopstvenog mozga, otelotvorenja tvog duha. GOSPODARI SMRTI – TVOJE SU SOPSTVENE HALUCINACIJE… U pravu je glas iskona. Čudovišta, božanska i demonska, samo smo mi sami.

"Čudovišta koja smo voleli" tom V, 2011.